Предмет овог текста је основ за искључење привредног субјекта из поступка јавне набавке који се односи на стечај, неликвидност (немогућност плаћања) и поступак ликвидације, у смислу испуњености услова из члана 112. став 1. тачка 1) Закона о јавним набавкама (ЗЈН). Повод за анализу је специфична правна ситуација из праксе у којој је подносилац захтева за заштиту права оспорио законитост понуде изабраног понуђача. Подносилац захтева је навео да је изабрани понуђач у Изјави о испуњености критеријума за квалитативни избор привредног субјекта (критеријуми за искључење) означио да релевантни подаци нису јавно доступни, а да притом уз понуду није доставио потврду надлежног суда или другог органа као доказ. Иако би код правних лица овакав пропуст водио ка неприхватљивости понуде, чињеница да изабрани понуђач има статус предузетника, а не привредног друштва, суштински мења правни исход овог спора.

Изјашњавајући се на наводе из захтева за заштиту права, наручилац је цитирао одредбе члана 83. и члана 85. ст. 1. и 2. Закона о привредним друштвима, указујући на правилни правни статус изабраног понуђача. Будући да је предузетник по дефиницији физичко лице које обавља делатност, над њим се сходно позитивноправним прописима Републике Србије не могу применити одредбе Закона о стечају, нити одредбе Закона о привредним друштвима које уређују поступак ликвидације. Наручилац је констатовао да се против предузетника као физичког лица не може водити стечајни или ликвидациони поступак, те да званични регистар Агенције за привредне регистре (АПР) за овај облик организовања уопште не садржи нити генерише такве податке, за разлику од регистара који се воде за привредна друштва (правна лица).


Републичка комисија за заштиту права у поступцима јавних набавки је својим Решењем број 4-00-1007/2025 од 14.11.2025. године у потпуности потврдила аргументацију наручиоца, заузимајући следеће правне ставове:

  • Правни статус и престанак делатности: Предузетник је физичко лице и над њим се не спроводи стечај или ликвидација. Предузетник престаје изменама статуса односно брисањем из Регистра привредних субјеката код Агенције за привредне регистре.
  • Адекватност достављених доказа: Као доказ одсуства основа за искључење (а сходно позиву наручиоца у складу са чланом 119. ЗЈН), изабрани понуђач је доставио званичну Потврду Народне банке Србије којом се доказује да нема евидентиране основе и налоге у принудној наплати за релевантни период (2023. и 2024. годину).
  • Права последица: Узимајући у обзир специфичност правног положаја предузетника и достављену потврду централне банке, Републичка комисија је закључила да се понуда изабраног понуђача не може оценити као неприхватљива у смислу члана 144. став 1. тачка 1) ЗЈН по основу који је истакао подносилац захтева, те је захтев у том делу одбијен као неоснован.

Оваква одлука Републичке комисије јасно потврђује важност разликовања правног статуса понуђача (правно лице наспрам физичког лица/предузетника) приликом оцене основа за искључење из поступка јавне набавке.

Из наведеног правног схватања произилазе следећи закључци:

• За наручиоце: Наручиоци морају бити опрезни приликом дефинисања и оцене тражених доказа из члана 119. ЗЈН. Очекивање да предузетник достави потврду о невођењу стечаја или ликвидације представља формалну грешку, будући да надлежни органи и регистри (попут АПР-а или судова) такве потврде за предузетнике не могу да издају. Меродаван доказ ликвидности за предузетнике јесте потврда Народне банке Србије о одсуству блокадне принудне наплате.

• За понуђаче (предузетнике): Предузетници у својим изјавама о испуњености критеријума (ЕЈНХ) оправдано могу навести да подаци о стечају и ликвидацији нису јавно доступни/применљиви за њихов правни облик, али су дужни да на захтев наручиоца доставе алтернативне доказе предвиђене законом (нпр. потврду НБС).

• За подносиоце захтева: Оспоравање понуде изабраног понуђача-предузетника због недостављања „стечајних потврда” представља погрешну правну стратегију која редовно резултира одбијањем захтева за заштиту права као неоснованог.

Самим тим, ова одлука додатно учвршћује начело да се формални услови јавне набавке морају тумачити и примењивати искључиво у складу са материјалним прописима који уређују статус привредних субјеката.