Сам поступак заштите права дефинише се као поступак правне заштите поводом поступка јавне набавке.
За разлику од претходног закона, нови Закон о јавним набавкама даје могућност за шире тумачење концепта
Активне легитимације.

У том смислу, сходно члану 211. став 1. Закона о јавним набавкама „Службени гласник РС, број 91/19″ (у даљем тексту ЗЈН) Активну легитимацију има привредни субјект, кандидат, односно понуђач који:

  • је имао или има интерес за доделу одређеног уговора, односно оквирног споразума и који
  • указује да је због поступања наручиоца противно одредбама овог закона оштећен или би могла да настане штета услед доделе уговора, односно оквирносг споразума противно одредбама овог закона.

Међутим, у пракси и даље постоји недоумица ко и када може поднети Захтев за заштиту права (ЗЗП).

Одговор на те недоумице даје нам најновија пракса из решења Републичке комисије, која кроз тумачења законских одредби даје смернице за поступање учесника у поступцима јавних набавки.

Да можете оспоравати стручну оцену понуде изабраног понуђача, уколико је Ваша понуда основано оцењена као неприхватљива, указује решење Републичке комисије број 4-00-72/2021.
У поменутом решењу Републичка комисија је заузела је став да у ситуацији у којој подносилац захтева оспорава стручну оцену понуде изабраног понуђача, али не брани оцену своје понуде која је оцењена као неприхватљива не значи да подносилац захтева нема активну легитимацију и да наручилац може констатовати да подносилац захтева нема интерес за доделу уговора о јавној набавци, а самим тим и непостојање активне легитимације у поступку заштите права, а у смислу одредбе члана 211. став 1. ЗЈН.

ЗАКЉУЧАК:

Законом из 2012. „Службени гласник РС број 124/2012, 14/15, 68/15″ чланом 148. став 1. прописивао је да ЗЗП може да поднесе понуђач, подносилац пријаве, кандидат, односно заинтересовано лице, који:

  • има интерес за доделу уговора, односно оквирног споразума у конкретном поступку јавне набавке и
  • је претрпео или би могао да претрпи штету због поступања наручиоца противно одредбама овог закона.

Из наведеног је произилазило да су ЗЗП могли да поднесу само понуђачи који су поднели прихватљиву понуду, а могу да докажу да су све остале понуде које су са ценом испод њих неприхватљиве или пак понуђачи чија је понуда оцењена као неприхватљива, а они у поступку заштите права докажу да је наручилац погрешио приликом стручне оцене понуда и њихову понуду неосновано одбио.

Овакав став бранио се „тумачењем” интереса за закључивање уговора, подносиоца захтева, у конкретном поступку јавне набавке, што се у многоме разликује од одредбе новог Закона о јавним набавкама.

Наиме, дефинисање члана 211. Новог ЗЈН, требало би да омогући подносиоцима захтева да се њихова активна легитимација не сагледава само у погледу интереса да закључе уговор у конкретном поступку јавне набавке, већ и кроз интерес да закључе уговор о јавној набавци у евентуалном преговарачком поступку јавне набавке, који би уследио након обуставе отвореног поступка, из разлога што су све примљене понуде оцењене као неприхватљиве.

Последично овој одредби, Републичка комисија у поменутом решењу заузима став да се може оспоравати стручна оцена понуде изабраног понуђача, иако је понуда подносиоца захтева основано оцењена као неприхватљива, да није важно да ли је понуда подносиоца захтева другопласирана или трећепласирана, већ да сваки учесник у поступку јавне набавке има право да оспорава прихватљивост других понуда.