Већ смо навикли да се у пракси јавних набавки дешавају разне ситуације које некада немају баш најјасније објашњење. У својим решењима Републичка комисија за заштиту права нам даје смернице ка правилном поступању у пракси у складу са Законом о јавним набавкама и на основу њих се и креира пракса јавних набавки у нашој земљи. Међутим, поставља се питање шта се дешава када Републичка комисија донесе решење које није у складу са ранијом праксом и које доводи до забуне како у будућности реаговати на конкретне ситуације, а да као понуђачи будемо сигурни да ће наше понуде бити прегледане и рангиране сходно условима из конкурсне документације и у свему у складу са ЗЈН.
Чланом 137.ЗЈН је прописано да је наручилац тај који одређује рок важења понуде и да тај рок не сме бити краћи од 30 дана од дана отварања понуда. Такође је јасно прописано да уколико дође до истека рока важења понуда, наручилац је дужан да у писаној форми затражи од понуђача продужење рока важења понуда.
У конкретном случају наручилац приликом понављања стручне оцене понуда није поступио у складу са чланом 137. став 2. ЗЈН и није затражио од понуђача продужење рока важења понуда, већ је вршио стручну оцену понуда које у датом тренутку нису биле важеће. Као објашњење за своје поступање навео је да захтев за продужењем рока важења понуда не би био од утицаја у погледу стручне оцене понуде подносиоца захтева јер је његова понуда неприхватљива. Још једна од нелогичности која се јавља у оквиру истог решења Републичке комисије јесте и чињеница да је наручилац тек у поновљеној стручној оцени понуда, понуду подносиоца захтева оценио као неприхватљиву, без обзира што су му све околности биле познате и приликом обављања прве стручне оцене понуда у којој је исту оценио као прихватљиву.
Овакво поступање наручиоца одобрава и став Републичке комисије у решењу број 4-00-175/2024 од 05.04.2024.године у коме је одбила захтев за заштиту права подносиоца захтева и навела да је наручилац у свему поступио у складу са ЗЈН.
Да ли ово значи да у будуће наручиоци могу да врше поновну стручну оцену понуда којима је истекао рок важења понуде и да могу у поновљеном поступку стручне оцена понуда да одбију понуде за нешто што им је већ било познато приликом вршења прве стручне оцена понуда, остаје нам да видимо у даљој пракси Републичке комисије.
У овом случају сигурно можемо говорити и о неједнаком третману који приликом примене ЗЈН заузима Републичка комисија у односу на понуђаче и наручиоце. Ако знамо да је одредбама ЗЈН прописао да се новим Захтевом за заштиту права не може оспоравати оно што је понуђачима могло бити познато приликом подношења првог захтева, и ако знамо да je Републичка комисија отишла и још корак даље у сужавању права понуђача када је заузела став да једном поднети Захтев за заштиту права на садржину конкурсне документације онемогућава свим осталим понуђачима да се на исту жале, уколико им је исто могло бити познато приликом подношења првог захтева, без обзира на то да ли су они били подносилац првог захтева или не, али зато чланови комисије наручиоца могу неограничени број пута вршити стручну оцену понуда понуђача и могу уколико уговор није добио „преферирани понуђач“ у поступку стручне оцене понуда исту одбити сваки пут из различитог разлога, са сигурношћу можемо говорити о неједнаком третману који имају понуђачи у односу на наручиоца.